О МУЗЕЈУ :::
ИЗДАВАШТВО :::

Периодика
Упутство за ауторе

ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ (ГЕМ) је периодична научно-стручна публикација коју издаје Етнографски музеј у Београду једанпут годишње. У Гласнику се објављују научни и стручни радови из следећих области:

- етнологија
- културна антропологија
- музеологија
- етнографска грађа
- историја културе

Опште напомене
Прилози за Гласник Етнографског музеја у Београду достављају се редакцији до 1. октобра текуће године. Текстови (и други материјал) се прилажу у електронској форми на адресу redakcija@etnografskimuzej.rs. Аутори су обавезни да приложе податке за кореспонденцију (e-mail адресу, бр. телефона и сл.). Гласник се штампа ћирилицом и ауторима се препоручује да текстове такође прилажу писане ћирилицом. Уколико аутор приложи текст писан латиницом подразумева се да прихвата његово штампање ћирилицом. Текстови на страним језицима штампају се писмом језика на којем су писани. Сваки приложени текст се лекторише.

Техничке напомене
Сви текстови треба да буду написани у програму MicrosoftWord, на страни А4, писмом Times New Roman, величина 12 pt, проред 1,5 линија, тако да на страни буде између 28 и 32 реда. Свака страница треба да буде означена редним бројем (пагинира-на).
Сваки приложени стручни или научни рад мора да садржи следеће целине: име аутора, наслов, апстракт, текст рада, списак коришћене литературе, резиме.

Апстракт треба да има до 250 речи и списак од највише 8 кључних речи. Апстракт треба да представи садржај текста, проблем који се обрађује и метод који се користи и не сме да упућује на нешто чега нема у тексту рада.

Текст рада може да има највише 9.000 речи, а монографске студије и етнографска грађа могу бити обима до 15.000 речи. Аутор има пуну слободу да унутар рада из-дваја целине, с тим што је дужан да издвојене целине јасно означи.

Редакција дозвољава два принципа навођења литературе на коју се аутор у свом раду позива: традиционалне фусноте и тзв. харвардски стил. Традиционалне фусноте се постављају на дно стране у следећем облику:

За навођење књига
1 Име и презиме, Наслов књиге, Издавач, Место и година издања, број стране
Пример: 1 Стојан Новаковић, Село, Српска књижевна задруга, Београд 1965, 51.

За навођење радова објављених у публикацијама
1 Име и презиме, Наслов рада, Публикација у којој је рад објављен, број тома, Издавач, Место и година издања, број стране
Пример: 1 Иван Чоловић, Село и град у делу Тихомира Ђорђевића, Гласник Етнографског института, књ. XLIV, Етнографски институт САНУ, Београд 1995, 27.

Када се нека библиографска јединица наводи први пут онда фуснота има пун облик. У сваком следећем навођењу исте библиографске јединице користи се скраћени облик:
Прво слово имена Презиме, Наслов, број стране.
Пример: 4 С. Новаковић, Село, с. 47. или 4 С. Новаковић, н. д., с. 47.
Осим тога могу се користити и скраћенице: н. д. – наведено дело; исти – исти аутор; уп. – упоредити; вид. – видети. Уколико је наслов књиге или рада веома дугачак може се користити само првих неколико речи, колико је довољно да не може да дође до поистовећивања с неким другим насловом.

Аутори треба да обрате пажњу на то да се у случају књига наслов пише курзивом, а у случају радова из часописа или зборника наслов публикације се пише курзивом. Уколико има више аутора књиге или рада, имена тих аутора се одвајају запетом ( , ). Фусноте се означавају арапским редним бројевима. Евентуалне текстуалне напомене аутор треба такође да унесе у облику фусноте.
Харвардски стил подразумева да се литература на коју се аутор позива наводи у заградама у самом тексту, у формату (Презиме година: број стране). На пример (Новаковић 1965: 51). Уколико има више аутора они се одвајају запетом ( , ). У случају употребе харвардског стила у фусноте се уносе само текстуалне напомене за које аутор сматра да су неопходне за појашњење садржаја текста али није згодно та појашњења ставити у сам текст рада. У том случају фусноте се означавају арапским редним бројевима, а не звездицама или другим симболима.

Списак коришћене литературе треба да садржи све библиографске јединице које је аутор употребио, поређане по азбучном реду и означене редним бројевима. Осим тога аутор је дужан да наведе и друге изворе попут Интернет презентација, штампе и слично.
Навођење коришћене литературе аутор врши сходно принципу који је применио у тексту. Уколико је аутор користио традиционалне фусноте онда литературу наводи у истом облику, односно:

1. Име и презиме, Наслов књиге, Издавач, Место и година издања.

2. Име и презиме, Наслов рада, Публикација у којој је рад објављен, број тома, Издавач, Место и година издања.

Уколико је аутор користио харвардски стил, онда литературу наводи у следећем облику, такође по азбучном реду:

1. Презиме, Име година издања: Наслов књиге. Место: Издавач.

2. Презиме, Име година издања: Наслов рада. У: Назив публикације том: стране од–до.

3. Презиме, Име година издања: Наслов рада. У: Име и презиме (уредник), Наслов зборника радова. Место: Издавач, стране од–до.

Примери:

1. Бандић, Душан 2002: Испит као ритуални чин. У: Зорица Дивац (уредник), Обичаји животног циклуса. Београд: Етнографски институт САНУ, 39–53

2. Новаковић, Стојан 1965: Село. Београд: Српска књижевна задруга.

3. Чоловић, Иван 1995: Село и град у делу Тихомира Ђорђевића. У: Гласник Ет-нографског института XLIV: 23–30.

Аутори треба да обрате пажњу на то где се стављају запета, двотачка и тачка. Та-кође треба да обрате пажњу на то да се библиографске јединице наводе оним писмом којим су штампане (ћирилицом или латиницом). Не смеју да се мешају традиционални и харвардски стил у истом тексту. Уколико се користе скраћенице приликом навођења литературе аутори су дужни да пре пописа коришћене литературе наведу и значење скраћеница чак и када су оне општепознате попут САНУ, ГЕИн, ГЕМ, СКГ и слично.

Сваки аутор уз свој рад може да приложи илустрације, табеле, графиконе, мапе и слично.

Прилози морају бити у вези са садржајем текста. Аутор може приложени материјал да унесе у сам текст или да га приложи посебно. У другом случају дужан је да у тексту јасно означи који прилог где треба да стоји. Означавање се врши редним бројевима у облику:
Назив прилога број [број].
Примери: Слика број 1; Табела број 4; Мапа број 2 …
Иста ознака мора да се налази на одговарајућем месту у тексту.

Резиме треба да буде дужине до 300 речи. У резимеу се представља проблем који је разматран у раду, метод који је коришћен и закључци до којих је аутор дошао. У резимеу не смеју да стоје фусноте, напомене или прилози.

Сви остали текстови (прикази, библиографије, хронике и сл.) немају апстракт, списак литературе и резиме. Дужина тих текстова треба да буде до 3.000 речи. Уз ову врсту текстова аутор може да приложи одговарајуће илустрације, које морају бити означене по истом принципу који важи за прилоге уз научне и стручне радове.

Аутори библиографија стручне и научне литературе сами се опредељују да ли ће користити традиционални облик или харвардски стил.

Аутори могу уз своје радове да приложе и кратку професионалну биографију до 250 речи која треба да садржи основне податке о универзитетском образовању аутора, затим податке о стручном или научном звању, о положају који аутор тренутно заузима у институцији, опште теме којима се бави или конкретну тему којом се тренутно бави.
Уколико је аутор сам унео прилоге у штампану верзију текста, дужан је да исте прилоге достави и у електронском облику као посебне датотеке. У том случају илустра-ције морају бити у једном од формата: .jpg, .tiff, .bmp, резолуције најмање 300 dpi. Табеле се прилажу у .xls формату, а графикони у .xlc или .xls формату. Уколико аутор у тексту користи посебне знаке или слова, дужан је да их приложи у електронској форми. Називи датотека (фајлова) треба да садрже презиме аутора и назив текста, односно при-лога.

Примери: MaticShvatanjehigijene.doc; StojanovicSlika3.jpg; KovacevicTabela2.xls.
Електронски медији се не враћају. Редакција може аутору да врати рад на дораду уколико значајно одступа од наведених правила.

Редакција