ИЗЛОЖБЕ :::
Повремене изложбе :::
Архива :::

 Стална поставка
Повремене изложбе 		 
 
 

Маске и ритуали у Србији

Етнографски музеј у Београду
20. септембар – 10. новембар 2005.
аутор: мр Весна Марјановић

 Изложба у припреми
Претходне изложбе
Маска је лажно лице, друго лице.
Облик и изглед зависи од функције која јој се намењује.
Другим речима, под маском се подразумева предмет који се односи на физичку и друштвену слику човека која га раздваја привидно од света стварности изгледом и гестовима. Најчешће се у виду предмета ставља на лице или тело изабране особе са задатком да изведе посебну радњу.
У том контексту маска подразумева и све што такве особе носе са собом као додатна средства, укључујући и начин укупног понашања прерушене особе: поступке и радње.
             
  Од праисторије до данас људи су употребљавали маске да би додали моћ и мистерију религијама, ратовима и забавама. Маске су служиле као симболи и водичи у обредима прелаза и обредима обнављања (током годишњих празника).

Маска као магијско-обредни реквизит, досеже у далеку прошлост човечанства. У европској цивилизацији њено постојање везује се за горњи палеолит, до 20.000 година пре наше ере. Једна од одлика тог раног периода јесте и пећинско сликарство – цртежи на којима се појављују различити типови маски које представљају ликове животиња и које проучаваоци тог периода тумаче у контексту егзистенцијалних магијско религијских обреда које изводе посебно маскирани чланови заједница, вероватно у ликове одређених животиња. Међутим, веома је тешко прослављене представе са пећинских зидова палеолитских налазишта рационално тумачити, онако како су их доживљавали прапреци.
               
Маске и ликове који се појављују у обредима на подручју Србије могуће је следити кроз годишњи календарски циклус обичаја и кроз сегменте животног циклуса. Маске и поворке са маскама посматрају се двојако: према годишњем календару и према животном циклусу обредне праксе. Овом приликом излажу се маске годишњег циклуса обичаја које се примењују у поворкама коледара (у време зимског циклуса обичаја – око Божића), у време месопуста (седам или осам недеља пре Ускрса), на Лазареву суботу (седам дана пре Ускрса), на Духове (педесет дана после Ускрса), и приликом великих суша током лета.
Анализом типова маски у поворкама уочавају се ликови које је могуће условно повезати са старијим културним слојем прехришћанског доба а које су нашле плодно тло на ширем балканском подручју. Временом су се многи ликови са маскама мењали и трансформисали сходно свим променама у друштву, али су називи остали сачувани.
Током зимских празника маске и њихови носиоци задржали су на неки начин архаичну и формалну везу са старим култовима душа предака и природе. Међутим, христијанизацијом ритуала, латентни садржаји су се временом посветили солстицију, новом вегетационом периоду и буђењу природе. Са друге стране, у пролећном периоду, поворке са маскама задобиле су забавни карактер типа друштвеног вентила. У томе се уочавају утицаји које је већина становништва поготово насељеног на северним просторима Србије примила из образаца комедије дел арте и италијанских ренесансних карневала са много опсцених призора који долазе као утицаји из централно европских култура. Као илустрација могу се издвојити обреди у пролећним маскираним поворкама католичког и православног становништва у Србији (Војводини). Ипак, православци су задржали обичаје прерушавања посебно у зимском, божићном периоду. Током тог времена, изражени су хришћански обредни елементи, док је код католика сачувана карневалска пракса западних земаља у време пролећних обредних догађања.
Ради лакшег разумевања ликова који се појављују у маскираним особама током годишњег циклуса обичаја у последњих педесетак година, примењена је поделом маски према ликовима које представљају, на:
 
  • антропоморфне
  • зооморфне
  • антропоморфне- зооморфно
  • фитоморфне
  • ергоморфне
  • фантазмагоничне

Маске можемо поделити и на:

  • ритуалне
  • спектакуларне
  • уметничке.
Према пореклу и садржају маске је могуће разврстати на:
  • маске нехришћанског порекла (антропоморфни ликови: баба, деда, млада, младожења, краљ, краљица, дворкиња, барјактар; зооморфне маске као медвед, буша, јелен, коза, овца, во, вук, рода и сл. те фитоморфне - додоле);
  • маске хришћанског порекла (или су добиле потпуно нове улоге у процесу прихватања хришћанства) су они ликови које је хришћанска црква прихватила и развијала у складу са садржајима хришћанских тумачења. Такви ликови носе хришћанска имена, тј. називе светаца на које се односе. Користе се у обредним поворкама везаним за црквени календар: Варвара, Луција, Никола, Вертеп (Гашпар, Мелхиор, Валтазар), Тодор. Посебна категорија су женске маске у поворкама лазарица: лазар, лазарка, предњица, задњица.
На подручју Србије најраширеније антропоморфне маске јесу “млада” и “младожења”, “баба” и “деда”. Млади или стари пар, вероватно представља изданак магије плодности. Мушкарац одевен у невесту често је приказан као трудница. Маска деде и бабе вероватно потиче из култа предака, а као таква она је потпора општој плодности.
Од антропоморфно-зооморфних ликова веома су раширене маске корубе и лејке, које се појављују у поворкама оала у зимским празницима и које су превасходно имале улогу у обнављању сваколиког окружења човековог.
У изложби посвећеној маски и ритуалима у Србији, посетиоце водимо кроз минула времена када су маске имале одређену магијско религијску функцију у заједницама па све до оног момента када је маска задржала своју узбуђујућу улогу и постала инспирација у изражавању света из угла уметника. Иако је у већини крајева маска на неки начин демаскирана и разоткривена и даље изазива дивљење посматрача који су дошли првенствено да се забаве гледајући маскиране особе.
               
           
 
 
 
  Србија, Београд, Студентски трг 13.
тел: +381 (11) 3281-888, факс: +381 (11) 3282-944

(C) Етнографски музеј у Београду