 |
ИЗЛОЖБЕ :::
|
Стална поставка Повремене изложбе |
|||||||||||||||||||||||
|
|
|||||||||||||||||||||||||
|
Колекција јесен/зима 1867 – српска колекција
из Руског етнографског музеја у Санкт Петербургу
|
Изложба у припреми Претходне изложбе
|
||||||||||||||||||||||||
| Руски Етнографски музеј први пут организује овако обимно излагање своје Српске колекције, чија је историја везана за истакнути догађај у руској етнологији и музеологији – одржавање Прве Сверуске етнографске изложбе и Свесловенског конгреса у Москви 1867. године. Том приликом позвани су сви словенски народи да узму учешће у тој изложби. Организациони комитет Изложбе, одредио је да професор Московског универзитета Н. А. Попов успостави контакте с научним друштвима и приватним лицима у словенским земљама и да преузме на себе обавезу око организације словенског одељка Изложбе. Комитет Изложбе је издвојио и знатна материјална средства за набавку и транспорт етнографског материјала из иностранства. Позив Комитета за учешће на изложби и инструкције за сакупљање етнографских предмета објавиле су новине које су у Европи излазиле на словенским језицима. | |||||||||||||||||||||||||
 |
Позив за Сверуску изложбу послат је и Српском ученом друштву у Београд. У Кнежевини Србији дат је веома велики значај учешћу српских делегата на Свесловенском конгресу и приказивању народне културе Срба на изложби. Тада се сматрало да се ради о послу од посебне важности за Србију. Основан је Пододбор Српског ученог друштва за учешће на Свесловенском конгресу и одређени су Милан Ђ. Милићевић, писац и високи државни чиновник и Стеван Тодоровић, сликар, да прикупе и откупе предмете, те израде илустрације за Изложбу. Целокупан посао финансирала је држава, а одвијао се под покровитељством – кнеза Михаила Обреновића. | ||||||||||||||||||||||||
 |
У фебруару месецу 1867. године, Милан Ђ. Милићевић и Стеван Тодоровић су кренули на терен и откупили шест комплета ношњи и то: женску из околине Ваљева, девојачку из Левча, ношњу старијег мушкарца из Доње Груже, мушку из Горње Груже, одело старице из околине Ужица и ношњу дечака. Стеван Тодоровић је израдио цртеже свих шест комплета и означио бројевима и називом за појединачне делове ношње као и упутство за облачење лутки намењено организаторима Изложбе у Москви. Имао је у виду да се комплети шаљу прво свештенику М. Ф. Рајевском у Беч а потом у Москву како би се израдиле одговарајуће лутке за њихово постављање. Осим ових комплета набављена је и одећа за београдску варошанку и, мада без цртеже, послана је са осталим материјалом за Москву. | ||||||||||||||||||||||||
 |
Позив за Изложбу у Москви упућен је и Матици српској у Новом Саду с препоруком да се формира одбор који ће набавити предмете из Срема, Баната, Бачке и Славоније. Негативан став Матице српске да учествује у пословима прикупљања предмета за Изложбу имао је за последицу да је набавка етнографске грађе препуштена искључиво агилним појединцима. Међу њима је био и Никола Вукићевић учитељ из Сомбора који је захваљујући свом ентузијазму и новчаним средствима која је добио од свештеника при Руској амбасади у Бечу, М. Ф. Рајевског, сакупио драгоцен материјал из Бачке. На иницијативу Николе Вукићевића анимирани су и виђенији Срби у Аустроугарској монархији; протопрезвитер из Сремске Митровице Урош Милутиновић набавио је ношње из Срема, прота Никола Беговић из Карловца откупио је ношњу Сережана из околине Карловца (Војна крајина) а архимандрид из Задра, Божидар Петрановић послао је у Москву мушку и женску ношњу из Буковице у Далмацији. | ||||||||||||||||||||||||
 |
За изложбу у Москви израђене су и фотографије власника ношњи, затим снимци градова и села као и цртежи знаменитих личности. Осим тога на изложби су били приказани и музички инструменти, макете традиционалних грађевина и покућство. | ||||||||||||||||||||||||
 |
 |
||||||||||||||||||||||||
 |
После затварања изложбе целокупни етнографски материјал, фотографије и
цртежи ушли су у састав јавног музеја Румјанцева и етнографског музеја
Дашкова (као његов посебан део) а након 1902. године додељени су
Етнографском одељењу Руског музеја, из кога се формирао Руски етнографски
музеј који је 1948. године наследио Српску колекцију. Српска колекција у Руском етнографском музеју у Санкт Петербургу најзначајнија је збирка предмета традиционалне културе која се налази изван Србије. Основу и највећи део Српске колекције представљају предмети који су прикупљени и приказани на Изложби у Москви 1867. године. |
||||||||||||||||||||||||
 |
Изложба Колекција јесен/зима 1867. приказује део сачуваног материјала - комплете српске народне ношње и појединачне предмете. Изложене су ношње које су приказане на Сверуској етнографској изложби; 135 предмета распоређених у 13 комплета, изузев девет појединачних предмета. У овој групи приказане су ношње из Далмације, из околине Карловца, Срема, Бачке, околине Ужица и Крагујевца. Следећу групу чине 22 предмета набављена током XX века у Србији распоређена у три комплета ношње – из околине Ниша, Врања и Пирота, а један предмет је посебно изложен. | ||||||||||||||||||||||||
 |
Циљ нам је да на основу оригиналних предмета – комплета ношњи и појединачних премета, те илустративног материјала (цртежи, фотографије...) као и писане документарне грађе, који се налазе у Руском етнографском музеју, и архивске писане грађе из наших архива, укажемо на значај ове колекције, која се први пут приказује у Србији. | ||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||
