 |
ИЗЛОЖБЕ :::
|
Стална поставка Повремене изложбе |
|||||||||||||||||||||||
|
|
|||||||||||||||||||||||||
''Tobacco road in Serbia
|
Изложба у припреми Претходне изложбе |
||||||||||||||||||||||||
 |
Дуван од тренутка доношења у Европу представљао знатан извор прихода владара, а потом и држава, хваљен, забрањиван и оспораван, остао је до данашњих дана један од највећих порока светске популације. Прибор за пушење: луле, наргиле, цигарлуци – муштикле, чибуци, кутије и кесе за дуван, предмети који су служили за паљење, и све друго везано уз употребу дувана, део су материјалне културе свих народа света. | ||||||||||||||||||||||||
|
Већина
ових предмета изгубила је своју употребну вредност средином XX века и
данас су само драги лични предмети или делови музејских збирки. Као неми
сведоци прохујалих векова причају своју причу о једноставности, таштини,
умећу и уметности. О гајењу и употреби дувана у Србији имамо мало писаних података, али, на нашу срећу, у музејским збиркама сачувани су предмети за његову прераду и употребу, који нам могу помоћи у осватљевању овог не тако неважног сегмента нашег свакодневног живота у претходним вековима. Придружујући се прослави 120 година од оснивања дуванске индустрије у Србији, Етнографски музеј по први пут излаже део своје невелике колекције прибора за пушење. Надамо се да ће ова изложба подстаћи многе да прегледају ормане и таване и пронађу предмете својих предака. Понеки ће можда пристати да ови предмети наставе свој живот у музејима, и помоћи да се једног дана, попут многих светских дуванских центра, и у Србији, у Нишу, отвори музеј дувана. |
|||||||||||||||||||||||||
 В.Тителбах, Сеоски живот |
 Ангелина Јовановић са цигарлуком |
||||||||||||||||||||||||
|
Дуван је једногодишња зељаста биљка чији се осушени и прерађени листови користе за пушење. Постојбине биљке дуван су Америка, Аустралија и нека острва Тихог океана. Класификован је у 65 различитих ботаничких врста, али се само две могу сматрати индустријским биљкама, а то су: Nicotiana tabacum L. и Nicotiana rustica L. Нема поузданих података када су људи започели са гајењем и коришћењем ове биљке. Претпоставља се, да су је у Ивеку наше ере узгајали у области Табаско на територији Мексика. Дуван се користио на различите начине. Првобитно су га северноамерички Индијанци употребљавали у култним радњама и у народној медицини. Касније су почели да га ушмркавају, жваћу и увијају у цигаре, да га ситне и пуше на дрвене, земљане и металне луле и увијају у лист од кукурузовине и најзад у папир. Са културом дувана Европљани су се сусрели 1492. године, након Колумбове експедиције на острву Гуахнахани у Сан Салвадору, а демонстрацију пушења на нашем континенту обавио је члан те експедиције Родриго де Ерез по повратку у Шпанију. Први европски пушач губитком слободе платио је паљење смотуљака сувих листова непознате биљке. |
|||||||||||||||||||||||||
 Калфенско писмо, Краљево, Србија, 1888 |
 Фабрика дувана, Ниш, Србија |
||||||||||||||||||||||||
|
У наше земље, на простор јужно од Саве, култура дувана стигла је са истока, из Турске, већ почетком XVI века, иако неки истраживачи помињу тек крај поменутог века, док су дуван у северне крајеве по свој прилици донели Италијани. Гајење и употреба дувана веома се брзо раширила на подручју целе Европе. Упркос мишљењима да дуван има лековита својства, након једног века од његове појаве на тлу Старог континента, донете су и прве санкције за узгајиваче и уживаоце дувана. Забране су донели владари многих европских земаља, као и папа у Ватикану. Уживаоци ове „прокажене” културе често су били веома строго кажњавани, било је сакаћења, али и смртних казни. У Турској је султан Мурат IV 1605. године донео закон, према коме се, лице које пуши дуван кажњава пробадањем носа цигарлуком (муштиклом), а након тога излаже руглу јавности, а 1633. пооштрава закон и прекршиоце кажњава смртном пресудом. Према законима донетим у Русији 1634. године, прекршиоци су кажњавани сакаћењем, одсецањем носа. Како се, упркос забранама, није могла спречити употреба дувана, покушало се са доношењем прописа који би ограничили места где се то могло чинити. Један од таквих прописа донет је и у Србији у доба прве владавине кнеза Милоша Обреновића. „10. децембра 1824. године пишу кнезови Народне канцеларије у Београду Кнезу Милошу »…Такођер на заповести високопочитанијемог (од 3. децембра 1824. године) сазвали смо јучер овдашње све еснафе и писмо им прочитали, које су тачно сви разумели, сирјеч и будушче нитко да се не усуди на сокаку пушити, или с чибуком праздним по сокаку ходати, или и пред кафаном Томином, спроћу цркве, пушити, на безчестије и непочитаније церкве. И сваки еснаф својим млађим заповест да точно објави”. Неодрживост ових закона била је неминовна у наредним вековима. Упркос забранама, гајење и употреба дувана су се све више ширили. Чини се да је изрека о „забрањеном воћу” овде дошла до пуног изражаја. Тек последње деценије XX века поново оживљавају забране употребе дувана базирајући се, пре свега, на едукацији становништва о штетним дејствима вишевековног „задовољства човечанства”. |
|||||||||||||||||||||||||
 Низање дувана, Македонија |
 Огласна табла |
||||||||||||||||||||||||
|
Дуги низ векова уживаоци дувана већином су били припадници мушког пола. Дуван се подједнако употребљавао међу свим економским и социјалним слојевима. Готово да се није могао замислити одрасли мушкарац без прибора за пушење и дувана. Дечаци су врло рано, по узору на очеве, започињали да пуше, било кријући се и свијајући кукурузну свилу, или уз благонаклоност старијих који су их на тај начин уводили у свет одраслих. Жене су ретко пушиле. Уколико се налазе описи у литерарним делима, обично се помињу декадентне припаднице високих друштвених слојева, или „старе Циганке са лулом у устима”. У идиличним приказима жена у харемима, или у срединама које су, попут Србије, биле под Турцима, могле су се видети и опуштене жене које „из ћејфа седе, пијуцкају кафу и пуше уз угодне разговоре”. Тек након Првог светског рата, у доба чарлстона, модерна урбана жена је скинула корсет, скратила сукњу и косу, запалила цигарету и постала равноправни члан „пушачке популације”. |
|||||||||||||||||||||||||
 Лула са муштиклом |
 Лула са камишем |
||||||||||||||||||||||||
|
Трговином дувана све више су почели да се баве и трговци – Јермени, Јевреји, али и по неки Србин. Устаљени су називи за трговце дуваном: дуванxије, духанxије, тутунxије, бурмутxије, крижаоци дувана. Постојали су и посебни дуванxијски и бурмутxијски еснаф, а њихов рад био је регулисан, као и код осталих еснафа прописима које је доносио кнез. Уредбом из 1845. године о трговини и занатству за Варош Београд, трговина се делила на велику, средњу и малу. Средња трговина подељена је у 10 класа. Другу класу чинили су тзв. материјалистикоји су, између осталог, продавали и дуван разни. Према попису становништва из 1845. године у Београду су се трговином дуваном бавили углавном Јевреји. Од 410 мушкараца трговином се бавило њих 216, а дуванxија је било 17. И једни и други бавили су се продајом дувана. Све до ослобођења од Турака 1878. године дуван се могао купити на панађурима (вашарима), код торбара, понеког механxије (угоститеља), и разних трговаца. Након одласка Турака, у јужним крајевима Србије у првих неколико година дуван се гајио у слободном режиму, као и раније, у крупној, али и ситнопоседничкој производњи и експлоатацији, сво до доношења Закона о трговини дуваном у Србији 15. јуна 1884. године. Дотле је продаја и откуп дувана у Србији вршен према тзв. „регалу”, одредбама о наплаћивању такси на дуван, и према одредбама о уведеној трошарини (царини) на дуван. За гајење дувана после 1878. године у Лесковачком крају заинтересовани су били само сиромашни грађани. Тако су 1886. године надлежној власти молбе за добијање дозволе за сађење дувана упутила 302 садиоца, од којих је 301 био из Лесковца, а само један из села Навалина. |
|||||||||||||||||||||||||
 Цигарлук |
 Машице за цигарете |
||||||||||||||||||||||||
|
Дуван је већ пола миленијума присутан на Европском континенту, као лек, порок, страст, убица или економска добит, и о овим његовим аспектима, као етнолог нисам позвана да расправљам. Овога пута говоримо само о оним визуелно лепшим странама. Ту, без гриже савести, можемо захвалити свим иним мајсторима и обичним људима што су нам у наслеђе оставили невероватно богатство облика и декорација разноврсног прибора за пушење, сачувано у колекцијама и збиркама многобројних музеја. |
|||||||||||||||||||||||||
 Кутија за дуван |
 Сточић |
||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||
