ИЗЛОЖБЕ :::
Повремене изложбе :::

 Стална поставка
Повремене изложбе 		 
 
 

''Кад у кујни влада ред...''
колекција дозидница-куварица Музеја Војводине
ауторка изложбе
Љиљана Трифуновић,
виши кустос етнолог.
Излозбу је отварила
Мирјана Бобиц- Мојсиловиц

 Изложба у припреми
Претходне изложбе

 
       
     
У уторак 30. марта у Етнографском музеју у сарадњи с Музејем Војводине отворена је изложба
''Кад у кујни влада ред...''
колекција дозидница-куварица Музеја Војводине
ауторка изложбе Љиљана Трифуновић, виши кустос етнолог.
Излозбу је отварила Мирјана Бобиц- Мојсиловиц
 
Појам дозидница – куварица се у инвентарним књигама Етнолошког одељења први пут појављује 1974. године и односи се на платно правоугаоног облика са извезеним идиличним орнаментом. Дозиднице имају двојаку функцију – да заштите зид од прљања и да га украсе.


Етнолошко одељење Музеја Војводине поседује 158 дозидница, које су набављене у периоду од 1960. до 2009. године: 78 дозидница је откупљено, а 80 је добијено путем поклона. Најстарија дозидница у Колекцији је дозидница под инв. бр. 11910, датирана у 1905. годину. Као најмлађе дозиднице појављују се оне које су набављене током пролећа 2009. године, а настале су у периоду од 1965. до 1970. године. Колекција Етнолошког одељења Музеја Војводине је једна од најбогатијих колекција дозидница у музејима Србије.
Промене друштвеног уређења и положаја појединаца у друштву су, између осталог, довеле и до промена у култури живљења. Тадашњој породици постало је важније оно што је практично и јефтино, тако да су у први план избили производи домаће текстилне радиности као што су таблети, траке за полице, столњаци и дозиднице. Постојање дозидница потврђује тежње тадашњег становништва за чистијом кухињом и укућанима, благостањем у породици и срећнијим животом. Дозидница се, без обзира на орнамент и натпис, уклапала у тадашњи кухињски ентеријер, штитећи и украшавајући зид. Истовремено, она је „вршила“ одређену просветитељску улогу у породици.



Жанр-сцене и њихово преношење на папирне шаблоне креирали су „мајстори“ из данашње Холандије, Немачке и Аустрије, осликавајући идиличан живот из свог окружења. Стога су бројни мотиви из сеоског живота (с травом, цвећем и домаћим животињама), из кухињског амбијента (са штедњаком и посудама у којима се кува храна и беспрекорно чистом домаћицом), као и мотиви са хигијенским прибором и пригодним саветодавним натписом.
Папирни шаблони или већ одштампани мотиви на платну набављани су на вашарима или у специјализованим радионицама за штампање шаблона и платна, као и путем модних часописа и албума за ручни рад. У тадашњим часописима је детаљно описивана композиција орнамената и препоручивана везилачка техника, боја конца, врста и квалитет платна. У нашем ширем окружењу су између два светска рата постојале трукерске радионице у Ердевику, Сенти, Бачкој Паланци, Сомбору, Дебељачи, Панчеву, Вршцу, Београду, Илоку, Загребу и Будимпешти. Занимљив је податак да је у Сенти од 1906. до 1977. године постојало 19 радионица које су регистроване као „творнице шаблона за ручне радове“. Власници најпознатијих радионица били су: браћа Armin и Mark Bleier, Albert Gelbstein, János Tót Abonyi, Sámuel Leopold и Josip Simon. У Вршцу је трукерски посао обављао Милан Петко Павловић (1856–1933), који је имао пресудан утицај на везиље с подручја Војводине. Поменуте трукерске радионице издавале су своје каталоге, у којима су папирне шеме биле сортиране по орнаментима, а свака шема је имала каталошки број и печат радионице. На тај начин је веома лако могла да се поручи било која шема из каталога.


Подаци добијени на теренским истраживањима потврђују претпоставку да је у сваком селу у Војводини постојала бар једна жена која се бавила труковањем, односно преношењем шеме на платно, а истовремено је важила за спретну и педантну трукерку. Труковање платна обухватало је следеће поступке: на бело памучно платно правоугаоног облика рашири се и учврсти папирни шаблон са рупицама; по шаблону се посипа плави прах, који пролази кроз рупице и тако оставља отисак; потом се прска шпиритусом, да се не би избрисао; иструковано платно се затим суши, а на крају се бира боја конца и везилачка техника којом ће се иструковани орнамент радити.
Дозиднице су углавном израђиване од белог памучног платна индустријске производње, док су малобројне израђене од платна истканог у домаћој радиности, од кудељних нити или од комбинованих кудељних и памучних нити.


Вез на дозидницама из Колекције текстилног покућства Етнолошког одељења рађен је у прутачкој техници и техникама покрстице, пуњења и обамета. Поменуте везилачке технике убрајамо у „вез по писму“, који се сматра једноставнијом и мање захтевном техником, јер у самој изради орнамента везиља иглом и концем прати унапред исцртану линију мотива.
Симболика везених орнамената који се појављују на дозидницама истоветна је са симболиком орнамената на осталим предметима кућне текстилије, те сматрамо да ружа симболише девојку, ружа у бокалу – младу жену, чешаљ – чистоћу, цвеће и цветне гране – младост итд.
Дозиднице су девојке радиле себи за спрему, али и младе, тек удате жене које су већ биле у прилици да по свом укусу уреде кухињу у кући у коју су се удале. У почетку су то биле дозиднице које нису имале заједнички мотив са осталим кухињским текстилијама.


На великом броју дозидница у нашој колекцији налази се натпис са поруком о храни, хигијени, љубави, породици, браку или вери. Избором натписа на најбољи начин се слала порука о тој кући и њеној домаћици. Везиља је већ при избору натписа и орнамента одређивала где ће дозидница бити окачена – изнад штедњака, стола, кревета или умиваоника. Натписи су исписивани ћириличним и латиничним словима, у стиху и у духу језика којим су везиље говориле, са знаковима интерпункције. У њима су се често јављале словне грешке, до којих је долазило приликом прилагођавања писма. Дозидницама се, углавном, није доказивала етничка припадност, мада постоје натписи на мађарском, румунском, словачком и немачком језику, или пак на српском – са патриотским садржајем.
Ивица дозиднице је у почетку једноставно украшавана – извезеним тачкама или пругама, концем којим се радио главни орнамент. Касније се појављују ивице украшене обамет бодом, у облику већих и мањих „цакни“, ланчаним бодом или кукичаном чипком.
Поред основне поделе дозидница, на дозиднице с натписом и дозиднице без натписа, могуће их је поделити на 10 група:
  • Породичне - На дозидницама из ове групе извезене су идиличне сцене из кухиње, без сугестивног натписа који велича домаћицу и њено куварско умеће или са њим. Људске и животињске фигуре, као и биљни орнаменти налазе се поред зиданог штедњака с посудама из којих излази пара. Таква дозидница висила је изнад штедњака или изнад стола у кухињи.
  • Љубавне - На дозидницама које су сврстане у ову групу везен је орнамент или натпис којим су се јасно и недвосмислено изражавале љубавне жеље девојке или младе жене. Често је извезен љубавни пар, усамљена девојка са цвећем... Оваква дозидница је, такође, налазила своје место на зиду изнад шпорета или стола у кухињи.
  • Хигијенске - Код дозидница из ове групе најчешће се понавља исти орнамент – бокал с лавором, извезен на средини дозиднице, с цветним орнаментом у облику медаљона или полулука. Натпис је везен у једном низу или у два низа, уз горњу или доњу ивицу, са саветодавном поруком о личној и кућној хигијени. Дозидница је висила изнад умиваоника, који је стајао у предсобљу, а понекад и у кухињи.
  • Патриотске - У ову групу су сврстане дозиднице на којима је извезен краљевски пар, престолонаследник, национални грб или патриотски натпис. Потреба за изражавањем љубави и поштовања према краљевском пару, престолонаследнику или отаџбини тако је нашла место и на везеној кухињској текстилији, која је висила изнад стола или штедњака.
  • Холандски мотиви - На дозидницама из ове групе извезене су људске фигуре у холандским ношњама или деловима ношњи – са карактеристичном капом или у кломпама. До данас је забележено 12 врста „холандских мотива“.
  • Дечије - Разлог за настајање тзв. дечијих орнамената треба тражити у жељи родитеља да деца буду мирна за време ручка, да боље једу, али и да имају дозидницу са поруком која је само њима упућена. На таквој дозидници извезена је једна или више дечијих фигура или животиња. Користиле су се за заштиту зида код стола који је стајао у кухињи.
  • Креветске - У ову групу су сврстане оне дозиднице које су по димензијама пратиле димензију кревета и првенствено имале функцију да заштите зид.
  • Шаљиве - У ову групу су сврстане дозиднице које, са својим више или мање шаљивим натписима, имају улогу да развеселе и укућане и госте.
  • Религиозне - На овим дозидницама је извезена сцена с религијским садржајем или натписом и орнаментима којима је представљена нека слика из живота Исуса и јасно изражена вера у њега, његово дело и моћ.
  • Остале - У овој групи се налазе дозиднице са орнаментима који не истичу куварску способност домаћице и не шаљу укућанима и гостима јасну поруку о хигијени, или се пак на њима јавља лоше одабран натпис, односно цела композиција слике.

Без обзира на данашње појединачне покушаје враћања дозидница у савремене кухиње, оне ће и даље обогаћивати музејске збирке и тако чувати успомене читавих генерација. Данашња жена–домаћица такође тежи ка уредној кухињи и, ако пак има жељу да дозидницу постави у такву кухињу, најчешће неће користити стару дозидницу, јер је свесна постојећих оштећења: старих мрља, рупа и опараног веза. Мамина или бакина дозидница може да има и неприкладан натпис, па је то још један разлог за набављање нове. С друге стране, домаћице често желе саме да извезу дозидницу, баш као што су то радиле њихове баке или маме. Оне тада наручују нови шаблон, са мотивом старог штедњака и посуђа или пак са потпуно савременим орнаментом и прилагођеним текстом, одржавајући тако дозиднице „у животу“. Данас, на почетку 21. века, на дозиднице гледамо са симпатијама и врло радо се присећамо старих, нама познатих мотива, који ће нас вратити у детињство или младост и подсетити на атмосферу мамине или бакине кујне.

(Љиљана Трифуновић, виши кустос, етнолог)
 
 
  Србија, Београд, Студентски трг 13.
тел: +381 (11) 3281-888, факс: +381 (11) 3282-944

(C) Етнографски музеј у Београду