 |
ИЗЛОЖБЕ :::
|
Стална поставка Повремене изложбе |
|||||||||||||||||||||||
|
|
|||||||||||||||||||||||||
|
На крају и на почетку – карневал (од 12. маја до 31. августа) Аутор: Др Весна Марјановић |
 |
||||||||||||||||||||||||
|
|
|||||||||||||||||||||||||
 Током
рада на теми о маскама и ритуалима у годишњим обичајима у Србији,
наметнула се идеја о истицању карневала као фолклорног и културног
феномена. Ова студија је само покушај да се карневалу приступи из угла
етнологије и у дискурсу српског културног простора, с обзиром на то да у
данашње време постаје све популарнији и присутнији у културним збивањима
Србије. Свесни изузетне сложености карневала као феномена културе у
развоју европске, а потом и светске цивилизације овом приликом се чини
само почетни допринос разумевању карактера и структуре карневала. Осим
тога, карневал нема своје корене у српском фолклору, па је јавност према
овом празничном облику деловања подељена. Стога се користи прилика да се
карневал представи у контексту оног што јесте од значаја за западна
друштва и онога што нема садржаног у карневалу у српском културном
простору, и на крају, указује се на развијање карневалског спектакла у
Србији.
Студија На крају и на почетку – карневал, заправо и у наслову следи културом постављену инверзију. Док сваки облик људског деловања (као и у природи) мора имати своју клицу, почетак нечега, тако га има и карневал (као производ културе). Али за разлику од уобичајеног почетка, карневал се метафорично смешта на крај, а тек онда и на почетак – нове године, новог доба, новог поретка. Његова снага се црпи из обрнутости протока времена. Карневал je зимско - пролећни колективни, јавни, друштвени спектакл усмерен на прослављање живота и дочекивање пролећа, буђење природе. Могуће га је одредити као анти празник јер у себи садржи све елементе који предсављају антипод хармонији празника као светог времена, а ипак је празник. То је врста масовне, специфичне игре у којој учествује добровољно цела заједница без обзира на пол, старост и статус у друштву, с прихваћеним правилима понашања која су само на први поглед бесмислена. Ипак, та правила носе у себи сву слојевитост и озбиљност којом се управља масама, она су део друштвеног поретка. Испуњен је емотивним набојем, озбиљним и веселим у исто време. У карневалу, износи Бахтин, сам живот игра, а игра привремено постаје сам живот (Bahtin 1978: 15). И. Лозица као парадигму карневалу и инверзији стварности, наводи чин „духовног орања“ који се одиграва у аутономном времену пошто доњи потиснути слојеви психе излазе на површину и постају видљиви, чиме се ствара плоднија година (Lozica 1997:242). Исти аутор упозорава како карневал није неред супротстављен реду изван карневалске реалности, већ окретање реалности, стварање привидног, другог света, имплементира у себе ритуализацију и реда и нереда. Једно јесте сигурно а то је да карневал није само изражавање задовољства кроз игру, песму и храну, већ је изграђен на далеко озбиљнијим основама. Иако је својим пореклом и постојањем везан за античке ритуале посвећене буђењу вегетације и истеривању зла, форму и садржај добио је у средњем веку када су се на аграрне култове надградили култови покојника, тј. предака. Чињеница је да ће мало ко данашње спектакуларне и сликовите карневале повезати с култовима предака и душама умрлих. Међутим, у граничном времену какво је зимско и пролећно сусретање, током античког, а потом и раног средњег века све до ренесансе, поштовање предака и намењивање дарова прецима, део је уобичајене структуре мишљења и понашања заједница у обредима феудалног друштава. У тим оквирима инкарнација покојника и њихово присуство у овоземаљском свету одигравало се једном годишње, на граници преласка зиме у пролеће. Бића с оног света, тј. подземља, својим присуством кроз маскиране и трансформисане, али стварне ликове, требала су да допринесу заштити и просперитету како колектива тако и појединаца с једне стране, али и да утичу одређеним понашањима на развијање плодности вегетације, аграра, на другој страни.  Друга
димензија карневала јесте остварена кроз смеховну културу, кроз контекст
гротеске и пародије које се рађају у карневалу. Током средњег века и у
време ренесансе у већини земаља римокатоличке Европе смеховна култура је
заузимала веома значајну и озбиљну позицију. Стајала је у супротности
према тадашњем мистицизму и догматизму еклезиастичне културе и ригидних
односа који су владали у политичким и црквеним структурама. А. Гуревич у
анализи народног живота у средњем веку указује на постојање карневала
пре карневала, односно на зближавање и преплитање како каже „врха“ и
„доњег слоја“ када настају гротескне ситуације (Gurevič 1981: 319).
Инверзија карневалске културе гради се на фантазијама средњевековног
човека западне и медитеранске (латинске) цивилизације у којима се бришу
све границе између могућег и немогућег, између лепог и ружног, између
озбиљног и комичног. Односно те постављене границе се стално нарушавају
и стално поново установљавају што одговара цикличном схватању протока
времена. Таква учестала покретљивост биполарности у животу створила је
погодно тле за изграђивање „гротескног начина мишљења“ које се одликује
не само постојањем страха и смеха, већ и парадоксалним зближавањем и
поређењем света земаљског са оностраним светом (Gurevič 1981: 320).
Дозвољена граница се смела само једном прекорачити и то у времену када
је све било подређено материјалном задовољењу свих или готово свих
људских потреба. Маскирани ликови у грбавце, богаље, у шупља, бледа
лица, антропоморфно-зооморфне маске и слично, представљали су заправо
друштвени поредак. То је била тиха борба незадовољних и оних који су
прихватали обрнуту стварност да би је проживели бар за кратко према
својој мери. Представљање карневала у овој студији осмишљено је кроз три сегмента. У првом се говори о историјском одређењу карневала као феномена културе у Европи, који је у различитим облицима преживео све изазове развоја цивилизације и ушао у 21. век као колективно деловања и окупљање с карактеристиком да никада не нестане већ да се стално допуњава и надграђује. У другом сегменту, дат је сумарни приказ значења карневалских догађања, у периоду од средњег века до модерног доба. Као примери послужили су карневали у Венецији, Келну и Беншу. Трећи део је посвећен празновању Беле недеље у Србији, рођачком садржају народних светковина познатим у мањим и већим градовима и селима Европе. Истовремено указује се и на нове облике организације празника који се називају карневалима и који су сходно времену одржавања и начину организације искорачили из сакралног времена и традицијом прописаног понашања на простору Србије, с усмереном синергијом ка облицима прихватања општих образаца релевантних савременој карневалској структури, што ствара могућност за развијање како локалне тако и шире туристичке атракције у којој свој допринос пружа цела заједница. Првобитно је у римокатоличким европским земљама, карневал био одређен годишњим сакралним временом и световним простором. То је подразумевало период регулисан протоком времена према јулијанском/грегоријанском календару и временом које предходи великом ускршњем посту, односно ленту или коризми, али такође, повезан је и с буђењем природе, кретању ка општој њеној обнови. Време је циклично и линеарно. Циклично због своје обновљивости а линеарно због тога што је одређено периодом када се дозвољава одвијање ритуала. У другој половини 20. па све до прве деценије 21. века карневал је искорачио из сакралног времена и „догађа се“ током целе године у већем делу Европе доприносећи развоју културне политике, тј. развоју туризма и културних атракција. У државама где је артикулисан као значајан садржај народног представљања и подигнут на ниво институције друштва у значењском и организационом смислу, иза карневала стоји не само индивидуална или колективна жеља за учествовањем у том магичном времену дозвољених слобода, већ се манифестује и посебан статусни облик припадности једном од бројних облика удружења грађанског цивилног друштва (нпр. удружење пјероа, кловнова, пекара, обућара, адвоката и сл.). Таква удржења кореспондирају захтевима и постављеним условим локалних управа (градска власт, савет региона). Као уобичајен покровитељ спектакла јавља се и сама држава, али и (прећутно) црква. У православној култури има делимични еквивалент у скупу догађања у месопусту, месницама, или о Белој недељи, последњем дану пред ускршњи пост. Ипак, до пред крај 20. века понашање заједница о Белој недељи задржало је своје особености које није подударно потпуном садржају карневала латинске и германске католичке културе. Међутим, оба културна обрасца било да је реч о карневалу или белој недељи поседују амбивалентно значење. С једне стране, формални садржај се односи на исхрану током последње две седмице када се избацују намирнице животињског порекла из свакодневног јеловника (код православаца у осму недељу пред Ускрс избацује се месо, а потом у седму недељу и бели мрс), а с друге, слави се уз опходе, игру, музику и прерушавање долазак пролећа, буђење природе уз истеривање целокупног „зла“, те се надграђује инверзним друштвеним понашањем усмереним ка свим деневно-политичким негативностима које се нагомилавају током године .  Ипак,
од свих ритуала повезаних с годишњим циклусом обичаја на простору
Србије, недовољно је посвећена пажња овом битном (анти)празничном делу
културе који одсликава друштво у коме се гради, указује на његове
социјалне, политичке, културне и историјске процесе. Сличних
манифестација карневалу има у извесним срединама и у најновијем добу.
Ипак, сигурније је тврдити како је данас карневал „ушао“ у Србију као
производ савремене, масовне културне политике коју је произвело
савремено друштва и изградило га по својој мери, за потребе неких нових
генерација које тек долазе. Стварање тзв. карневалске продукције данас је више него икада у експанзији и представља процес који одсликава стандард средине. Применљивост савремене технологије израде карневалског прибора и садржаја се испољава у основној структури, костимима, маскама, музици, храни и јеловницима, украшавањима и сценографијама у већим и мањим градовима широм Европе. Организацијом карневала баве се структуре и удружења на свим нивоима од локалног до све вишег ранга. Карневал је данас постао инструмент идентитета једне средине и добар садржај у свим врстама туристичких понуда. Крајем 19. а нарочито током 20. века карневалски спектакл је доживео ерупцију и ван еврпске културе и цивилизације услед константних вишевековних миграција из старе Европе. Образац празновања пренет је и на друга подручја где се стопио с сличним светковинама аутохтоног становништва (посебно у латино-америчким и афро-америчким регионима и земљама). У ваневропским културним просторима најпознатији је карневал у Риу (Rio de Janeiro, Brazil), Њу Орлеансу (New Oreleans, Luiziana), потом на Тринидаду (Trinidad), на Куби и тд. |
|||||||||||||||||||||||||
|
|
|||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||
