|
|
|
|
Одлуке жирија Жири 18.
Међународног фестивала етнолошког филма
који је одржан у Београду у
периоду 22-25. октобар 2009. године, радио је у саставу:
- Сузан Хамахер, Велика Британија
- Др Ролф Хусман, Немачка
- Ђорђе Каћански, Србија
Жири је прегледао свих 30 филмова које је одабрала селекциона комисија
за такмичарску селекцију, при чему је посебну пажњу посветио естетским
дометима и њиховој тематици сагласно основним концепцијским одредницама
Фестивала. Уз веома конструктивне дискусије и коментаре виђених филмова,
жири је имао веома тежак задатак да у плејади изврсних филмова свих
категорија и аспирација етнолошког филма одабере оне најбоље. У том
смислу, реализована су и поновљена гледања сегмената или целих филмова
за поједине такмичарске филмове како би се проверила запажања чланова
жирија битна за финалну валоризацију.
У свему томе, жири је од стране организатора и служби Фестивала имао
обезбеђено све што му је потребно, па чак и више од тога, на чему
најсрдачније захваљује Биљани, Вањи, Милици, Јелени, Александри, Саши,
Вилми многима другима који су допринели да Фестивал успе у свим својим
сегментима.
У свом раду, жири је био потпуно самосталан, није био изложен било
каквим пресијама или непринципијелним предлозима.
Жири са задовољством констатује да је ове године продукција етнолошког
филма оличена у националној селекцији Републике Србије доживела значајан,
квалитативан и садржајни узлет и да се веома добро представила у
компарацији са одличним остварењима интернационалне селекције, што може
подстицајно да делује на развој и узлет Фестивала током наредних година
и још већу финансијску подршку надлежних.
Видели смо надахнути низ филмова који користе архивске фотографије и
филм што је створило аутентичан визуелни дискурс између видљиве и
нематеријалне културе на креативан начин. Стога смо одлучили да посебно
похвалимо три филма за које сматрамо да се нарочито иновативни по начину
на који је архивска грађа и нематеријална културна баштина приказана на
филмском платну. То је учињено као признање напорима организатора овог
фестивала, који су овдје у Етнографском музеју посвећени визуелној
антропологији у свом новооснованом сектору за нематеријалну културну
баштину. Један посебно признање иде филму Умијак – чамац од коже,
филмског ствараоца Јобија Виталуктука (Канада, 2008, 31 минут).
Старешине Иукјуака одлучују да саграде традиционални кану какав
заједница не користи већ педесет година. Процес градње чамца подстиче
препричавање успомена. Традиционално знање, усмена књижевност, приче и
архивске фотографије испреплићу се у делу чисте етнографије.
Такође желимо да одамо признање визуелно богатом мемоарском пројекту
представљеном у остварењу Сакупио сам храброст (италијанско-канадских
аутора Ђованија Принцигалија и Карла Гионија (Канада, 2009, 50 минута).
Приче и успомене старијих италијанских радника миграната који су дошли у
Монтреал педесетих и шездесетих година двадесетог века оживљене ус уз
помоћ ретких и лепих архивских снимака и песама.
И на крају, али не и најмањег значаја, посебна похвала припада српском
филму Још само трен Владимира Манића (Србија, 2008, 20 минута) за
креативну визуализацију успомена деведесетогодишњег Нацка Николовова
чије су успомене оживљене у кратком играном сепија филму.
На крају, жири је једногласно донео следеће одлуке:
Гран При Драгослав Антонијевиц:
Кавијар конекшн, Драган Николић, Сербиа / УСА, 52 мин., 2008)
Пружајући веома упечатљиву, темпоралну и веома софистицирану слику
читавог једног света простодушних људи који су успевали да упркос свему
другоме око њих преживљавају у узајамности са великим рибама које веома
поштују, аутор филма је успео да наговести нејасне обрисе њихове
неизвесне перспективе након што Европска унија прогласи забрану риболова
моруне на Дунаву. У доброј нарацији и натуралистичком маниру,
документарна садржина поприма облик истините и упамтљиве животне приче
са изврсним портретима људи који знају шта ће им судбина донети готово
сутра, али који не знају шта ће им те нове околности донети. Ради се о
специфичној заједници људи који, иако међу собом понекад у суровом
конфликту, знају да не могу једни без других. Баш као и са великом рибом,
која је стварни субјект у риболовачким причама, рибом која говори и која
ће им ако је ухвате сама по себи испунити макар само жељу да преживе,
ако не и да постану славни. Након сазнања о забрани риболова на моруне,
људи ће се декларативно одрећи онога што су радили и они и њихови преци.
А да ли ће то бити и стварно, показаће будућност, јер зна се шта је
пословична суштине риболовачке приче пред камерама. Одређена стилска
прљавост и сировост филма – али у добро одмереном ритму и темпу –
очигледно је резултат нискобуџетске структуре филма. Баш као и судбина
живих објеката с оне друге, али главне стране филмске камере, јер су и
они „нискобуџетни“, иако су у својим аутентичним главним животним ролама,
што желе да превазиђу својом инвенцијом и досегну славу свога претка.
Награда за најбољи домаћи филм:
Рапресент
Rapresent (Serbia,
31 минс, Ивана Тодоровић)
Филм нас води на улице Београда где упознајемо деветнаестогодишњег
бескућника Бојана. Након што у канти за ђубре пронађе остатке
рођенданске торте, једе је, седећи у парку уз редитељку филма, Ивану
Тодоровић и њену камеру. Бојан слободно прича о свом животу сирочета,
некад добро образованог дечака, који је постао младић чији су живот хип-хоп
музика и графити, хероин и свакодневна борба за опстанак. Улице Београда
су му постале дом који брани.
Однос између редитељке и протагонисте у овом филму невероватно је присан.
Кроз Иванин задивљујући снимање – увек изузетно близу, али никад
наметљиво – као да ми, гледаоци, постајемо део тог уличног живота што
нам је фасцинантно једнако колико и одвратно. Сазнајемо о Бојановим
свакодневним техникама преживљавања и вредностима које цени, али које су
му углавном ускраћене, а то су поверење и поштовање.
Ивана Тодоровиц има редак таленат да изгради односе узајамног поверења,
што је основна вредност сваког антрополога. Комбинација овог Иваниног
правог талента и изузетних вештина филмског ствараоца управо је то што
овај филм чини врсним. У многим тренуцима у сваком гледаоцу изазива
снажна осећања, али ће нарочито бити користан за проучаваоце омладинске
цултуре и друштвене депривације, као и за социјалне раднике који много
могу научити из онога што нам Бојан говори у овом филму. У стварном
животу, нажалост, више неће моћи да разговарају са Бојаном који је свој
млади живот окончао превеликом дозом хероина.
На Фестивалу смо видели неколико веома добрих иностраних филмова, али
ниједан нисмо могли да издвојимо као најбољи. Стога смо одлучили да
Награду за најбољи инострани филм поделе два филма, која се одликују
изузетним напором у коришћењу визуелних антрополошких истраживачких
приступа и истовремено теже ка стварању формата који се обраћа широкој
јавности и стога представљају значајан допринос приказивању
антрополошког истраживања.
Река – сусрети на Поу и око њега
(Италија, 64 минута, 2007, Росела Скилачи и коаутор Ђанкорадо Бароци)
Моћна река као што је По у северној Италији позива на поетске алегорије
спокоја и вечности, континуитета и промене. Пратећи ток реке на
историјској мапи, филм „Река” нас води кроз крајолике и поред
индустријских оријентира где скрећемо људе које су створили суровост и
радост, склад и жеља за животом, њихове песме, приче и легенде.
На основу доброг антрополошког истраживања, Росела Скилачи и коаутор
Ђанкорадо Бароци направили су поетичан филм испричан низом од девет
епизода. Кроз њих упознајемореку, земљу, рибе – али пре свега људе који
су нам дозволити да упознамо њихов живот испричавши нам своје приче.
Веома добро снимљен и монтиран у ритму који нам дозвољава да посматрамо
и видимо, филм „Река“ представљен је класичним наративним стилом.
Протагонисти нам говоре и приморавају нас да их слушамо. Иако епизодичан
по карактеру и наизглед насумилан по избору тема, филм нам допушта да
разумемо људе и њихов однос са реком. Ово је готово и сувише леп филм,
изузетно добро титлован и празник за очи и уши сваког синеасте, али и за
гледаоце какви смо ви и ја.
Невидљиви град – (Шпанија, Лусија Асуе Мбомио Рубио, 54 минута,
2008, производња Антхроподоцус). Канада Реал, на ободу Мадрида, највеће
је нелегално насеље у Европи. Годинама је постепено расло дуж древног
јавног сточног пута и сада је то „дом“ више од четрдесет хиљада људи,
углавном Шпанаца, становника пореклом из земаља Магреба, Рома и Румуна.
Тим продуцентске куће Антхроподоцус прати дешавања након што је полиција
насилнички срушила неке куће, бележи разне погледе и ставове чланова
заједнице и документује истраге и тумачење антрополога и државних органа
укључених у процес. Иако нисмо увек били задовољни фотографијом и
монтажом, драго нам је што смо видели пример политичке или „акционе
антропологије“ где је антрополошко истраживање и документовање ставова
разних протагониста уобличено у причу и које широкој публици успешно
приказује антрополошке истраживачке методе.
Специјална награда за најбољи нискобуџетни филм
Опстанак, (Пољска, Лукаш Дебски, 31 минут, 2009)
Сви врло добро знамо да је ово стварност с којом се суочавају многи
етнолошки филмови који често немају институционалну финансијску подршку
и прављени су с веома скромним средствима. Филмски ствараоци који су ову
ситуацију одлично савладали јесу Лукаш Дебски и Ана Јаркијевич из Пољске.
Користећи се мајсторством и типичном естетичношћу филмског израза који
негује Универзитет у Лођу, сјајном пикторескношћу, тоном и музиком,
аутори су успели да продру у свет чудне персоне која је другачија од
осталих - али нити то крије нити јој је криво због тога, јер то је тако
– и која жели да успе као и сви други људи који су другачији од њега. У
први план излази топла људска прича која је напорима филмског јунака,
веома промишљеним кадрирањем и монтажом и прилазом главном лику
уздигнута на ниво модрене урбане поетике.
|
|
|
