Међународни фестивал
етнолошког филма

Одлуке жирија и награде

Саопштење жирија
XX међународног фестивала етнолошког филма
у Београду
 

Резимирајући утиске о филмовима које је жири узео у разматрање на овом двадесетом издању Међународног фестивала етнолошког филма у Београду, изгледа да Рушова забринутост није била неоснована. Филмови које смо видели углавном се баве важним друштвеним питањима. Већина их је веома занимљивог садржаја, али оно што недостаје јесте кинематографски приступ тематици. Права вештина и уметност снимања филма, причање приче засновано на темељном истраживању у оквиру кога се користе изражајне могућности филма изгледа да су уступиле место новинарском начину обраде теме, што за последицу има занимљиве репортаже и извештавање, уместо снажних филмова које одликује кинематографски приступ. Нема ничег лошег у репортажама, напротив; видели смо многе добре репортаже које се баве важним друштвеним проблемима, и у том смислу имају значаја у образовању широке публике кад је у питању оно што се данас дешава у друштву. Да постоји награда за најбољу телевизијску репортажу, жири би имао тежак задатак. Али, жири је део фестивала етнолошког филма, а не фестивала који се бави телевизијским форматима. Већина филмова које смо видели заснована је на разговорима – испреплетаним с кратким кадровима уличних призора или поступака главних ликова. Често их прати музика, много музике, чији је циљ или да изазове емоцију или да попуни визуелне празнине. То је сасвим другачије него у случају класичних филмова Роберта Флаертија, Роберта Гарднера, Џона Маршала, Жана Руша, Фредерика Вајсмана, браће Мејзлс или Рејмонда Депардона, да наведемо само неке. И наравно, Дејвида Макдугала, коме је Фестивал посветио ретроспективу. Они међу вама који су имали прилику да виде његове филмове или присуствују његовом мастер-класу вероватно су приметили колики значај Макдугал придаје обради теме на кинематографски начин, уз непрестано размишљање о томе због чега и на који начин снима оно што снима. Мастер-клас је за студенте који су му присуствовали био сјајна прилика да озбиљно размишљају и разговарају о филму, а Макдугалово присуство, надамо се, надахнуће их да размисле о врсти филмског стваралаштва чији су корени у кинематографији, а не у новинарству и телевизији.

Сада можемо да пређемо на одлуке жирија.

Жири је одлучио да посебно похвали два филма:


ПОСЕБНА ПОХВАЛА ЗА ОБРАДУ ТЕМЕ

Месец у теби (Словачка, Француска, Шпанија)
Дијана Фабијанова
 
Овај филм на веома самосвојан начин обрађује једну од главних нелагода с којом се жене редовно суочавају у нашем, али и свим другим друштвима. Заснован на стваралачком ослањању на низ научних приступа, као и на употреби разноврсних визуелних метода, филм нам даје изненађујући увид у једно од најелементарнијих питања женског рода.


ПОСЕБНА ПОХВАЛА ЗА ОРИГИНАЛНОСТ ТЕМЕ

Цвеће на прозору (Канада)
Ђовани Принчигали

Заснован на личном инстраживању, овај филм се на врло оригиналан начин бави питањем социјалне интеракције афричких жена и западних друштава уопште, а посебно емотивним, али и лукративним, везама младих африканки и мушкараца који нису из Африке.


НАГРАДА ЗА НАЈБОЉУ МУЗИКУ

Жири је одлучио да ову награду не додели зато што у овој категорији једноставно није било филмова задовољавајућег квалитета.


НАГРАДА ЗА НАЈБОЉУ МОНТАЖУ И НАЈБОЉУ КАМЕРУ

Каленић, последњи дани градске пијаце (Србија)
Иван Вуковић и Милан Милетић

Жири је одлучио да награду за најбољу монтажу и најбољу камеру додели истом филму, пошто наведена два елемента филмског стваралаштва суштински одликују ауторски приступ у награђеном филму и значајно доприносе визуелном задовољству које филм пружа гледаоцу.
Стилски доследан, филм се бави променом изгледа једне београдске пијаце и показује нам узајамно дејство различитих актера у том специфичном градском простору.


НАГРАДА ЗА НАЈБОЉИ ФИЛМ О НЕМАТЕРИЈАЛНОМ НАСЛЕЂУ

Сањам кукере (Бугарска)
Адела Пеева

Филм се бави једним од важних календарских обреда у Бугарској који, мада знатно измењен, опстаје и данас, захваљујући великом труду који улаже локална заједница.


НАГРАДА ЗА НАЈБОЉИ ДОМАЋИ ФИЛМ

Глад (Србија)
Гордана Симоновић-Вељковић и Драгица Павлов-Крстић

Филм на први поглед казује једноставну причу о заједници која стари и нестаје, али се на други поглед бави универзалним питањима сећања и односа према смрти. То постиже изазивањем снажних емоција и доследном употребом различитих кинематографских средстава.


НАГРАДА ЗА НАЈБОЉИ СТРАНИ ФИЛМ

Живот, прикљученија и одрживи развој једног кокота (Црна Гора)
Владимир Перовић

Оригиналност овог филма проистиче из измештања тачке гледишта од човека ка животињи, чиме се гледаоци позивају на размишљање о мрачној страни фолклора.


ГРАН ПРИ „Драгослав Антонијевић“

Приче Ителмена (Естонија, САД)
Ливо Ниглас

Реконструишући традиционалне ловачке обичаје заједнице која је под совјетском влашћу била приморана да се одрекне сопственог начина живота и језика, филм пружа продубљени увид у то како старији људи и даље настоје да очувају своју културу и језик. Аутор то постиже употребом специфичних изражајних средстава класичног етнографског филма допуштајући људима да испричају своју причу пред посматрачком камером.

др Еди Апелс
др Слободан Наумовић
др Педрам Косронејад

Одлука студентског жирија
XX међународног фестивала етнолошког филма
у Београду

Жири је прегледао 15 студентских филмова које је одабрала селекциона комисија за студентску такмичарску селекцију. Главни критеријум при одабиру био је истраживачки приступ обрађиваној тематици, са посебним акцентом на аналитичку димензију. Посебну пажњу посветили смо антрополошким питањима које филмови покрећу, колико су занимљива и релевантна у сувременој науци. Такође, обратили смо пажњу на симболичку димензију за коју сматрамо да може допринети бољем разумевању антрополошке теорије на филму.

Жири је једногласно донео одлуку да је овогодишњи победник у категорији студентских филмова дело аутора Кулара Вимнеа, Breath (Hing, Естонија, 59’, 2011).

У овом филму, кроз занимање једне жене у Естонији – у овом случају једине преостале ођачарке у тој земљи – приказан је континуитет изворне људске потребе и различитих културних одговора на њу. Симболи који су антропоморфно представљени у филму кроз лик Францесце метафорично приказују транзицију културних елемената. Аутор показује да ти елементи и даље постоје у друштву; они не нестају, већ се с временом модификују и прилагођавају савременим животним условима. Филм оправдава релевантност етнографског филма у савременом друштву и показује једну специфичност етнографског филма која се огледа у споју антрополошке теорије и визуалног метода истраживања. Ауторски приступ у Hing-у пружа медитативни осврт на један необичан избор занимања кроз које главни лик продире дубоко у комплексност света.

Чланови жирија:

• Слађана Митровић, студенткиња етнологије и антропологије на Филозофском факултету у Београду
• Јована Стоканић, студенткиња етнологије и антропологије на Филозофском факултету у Београду
• Иван Милановски, студент етнологије и културне антропологије и библиотекарства на Филозофском факултету у Загребу